U malenom, malenom gradu po imenu Točkograd živjela je mala bubamara po imenu Zrinka. Zrinka je sretno živjela sa svojim roditeljima i mlađom sestrom Maricom. Njeni prijatelji su se po cijele dane igrali, pjevali i plesali, a i Zrinka im se često pridružila u igri. Kažem često jer ponekad to ipak nije bilo tako. Zrinka je, naime imala jedan maleni problem koji je njenu obitelj jako mučio. Ona je bila prava mala sakupljačica. Obožavala je sakupljati stvari. I to ne određene stvari nego bilo kakve stvari.
Svoju je sobu dijelila sa mlađom sestrom Maricom i ova joj je često prigovarala jer nije imala kamo staviti svoje igračke, odjeću, slikovnice.
Zrinka je sav prostor zatrpavala stvarima kojih je svakim danom imala sve više.
Svaki put kad se njena obitelj uputila u obližnju trgovinu po potrebne namirnice, Zrinka bi dugo, dugo molila roditelje da joj nešto kupe. Nije joj bilo bitno što će joj kupiti već joj je bilo bitno da će ipak nešto ponijeti svojoj kući.
Kad bi joj kupili slatkiše, nije ih pojela već ih je nosila svojoj kući i brižljivo ih spremala u svoju već prenatrpanu sobu. Marica je pak svoje slatkiše odmah ponijela da ih podijeli sa svojim prijateljima. A Zrinka ih je čvrsto držala u svojim rukama pa bi joj se koji put oni čak i otopili. No Zrinku to nije mučilo, i takve otopljene spremala bi na sigurno, u svoju sobicu.
Tako je Zrinka imala 20 pari cipelica i niti jednih se nije željela odreći. Troje su joj, naime služile za kišu, sedam pari su joj dobro došle u proljeće, pet pari su bile ljetne sandalice, a imala je ona i pet pari čizmica za zimu.
Što se tiče odjeće, bilo je tu svega. Imala čak deset kaputića te pregršt druge odjeće od koje neku nikad nije niti obukla.
Igračaka je tu bilo, naravno previše, slikovnica stotine, a neke od njih nije nikada ni pročitala.
Kad bi joj roditelji rekli da je pretjerala i da joj ovaj put u trgovini neće ništa kupiti, Zrinka se jako žalostila.
Čim bi došli kući, uzela je jednu od svojih torbica i krenula u šumu. Tamo bi sakupljala grančice, žirove, kestene, lišće i ostalo što se može pronaći u šumi. A i tada je ponekad bila žalosna jer joj sve stvari koje je željela ponijeti kući nisu uvijek stale u torbicu. Tad bi satima stajala nad hrpom granja i lišća razmišljajući što će od toga ipak morati ostaviti u šumi. Na kraju bi jedva vukući svoju pretrpanu torbicu pošla svojoj kući.
Jednoga dana Zrinka se probudila rano i sjela na svoj krevet. Divila se svim svojim slikovnicama, igračkama, slatkišima koji više nisu ni bili jestivi te raznim šumskim plodovima. Sa velikim osmjehom krenula je u kuhinju kako bi potražila nešto za doručak. No neobičan vrisak začuo se iz njene sobe.
„Ajoj“ Upomoć! Mislim da sam nešto slomila“. Bio je to glas njene sestre Marice.
Zrinka brzo potrči u sobu, a kad tamo…imala je što vidjeti. Njena sestra ležala je na podu, a njeno je krilo bilo slomljeno. Već svi vjerojatno znate da su krila bubamarama jako bitna jer bez njih ne mogu letjeti i tako mogu postati lak plijen mnogim životinjama.
Zrinka je brzo pomogla svojoj sestri da ustane, a onda joj rekla: „Sestrice, ostani ovdje, a ja ću brzo otići po mamu i tatu. Zadnje što je čula Zrinka bile su riječi njene sestre: „Za sve si ti kriva, opet si stavila svoje stvari ispred mog kreveta. Poskliznula sam se i pala preko tvoje lizaljke koja se otopila. A i tvojih pet lutaka je pod mojim krevetom i ne mogu uopće sići s njega.“
Sve se odigralo jako brzo i Zrinka se nije ni snašla, a njeni su roditelji već vratili od liječnika i stajali na vratima njihove kuće.
Zar to Zrinku oči varaju? Roditelji su došli sami, bez njene sestre. „Zrinka“ – rekli su ozbiljno – „tvoja je sestra morala ostati u bolnici kako bi liječnici bili sigurni da joj krilo neće krivo zarasti.“
Zrinka je bila očajna. Još k tome je znala da je njena krivnja što je njena sestra doživjela ovu nezgodu.
„A tvoj je posao“ – nastavila je mama – „dok Marica ne dođe kući pospremiti vašu sobu kako se slične stvari ne bi događale.“
„Ali…“ – započela je Zrinka svoju priču. „Nisam željela“.
Mama i tata su je mirno pogledali i rekli: „Da, znamo sve i jedini način da ispraviš svoju grešku je da se u ovih par dana riješiš suvišnih stvari. Da se slične stvari više ne bi događale. A sad na doručak i primi se pospremanja.“
Zrinka je tužno krenula u sobicu ne bi li počela pospremati svoje stvari. No nikako se nije mogla odlučiti čega bi se trebala odreći. U tom trenu začula je kucanje na vratima.
„Zrinka!“ – povikala je mama. „Došla je tvoja prijateljica Martina. Nešto te treba“.
Zrinka je sva sretna potrčala k vratima ne bi li dočekala prijateljicu. Pospremati joj se ionako nije dalo.
„Bok prijateljice. Dođi malo u moju sobu pa ćemo se poigrati“ – rekla je veselo Zrinka.
„Može, ali samo na kratko“ – rekla je Martina. „Nešto sam te zapravo došla pitati. Idem u posjet baki i djedu i željela sam te pitati da li bi mi mogla posuditi neke lijepe cipelice. U selu kod mojih bake i djeda se održava ples bubamara. Tako bih željela poći, ali nemam što obuti. Moje lakirane crne cipelice me žuljaju, a mama i tata mi nisu mogli kupiti druge. Morali su, naime kupiti novi krevetić za mog malenog brata koji se rodio pred par dana.
„Pa dobro…“ – nevoljko je odgovorila Zrinka. Ona naime nije voljela posuđivati svoje stvari.
„Posudit ću ti svoje crvene cipelice“ – rekla je i krenula prema ormariću s cipelama. Ali kad ih je uzla u ruke predomislila se i ipak ih nije željela posuditi prijateljici. „Joj, ipak ne mogu. Sutra mi dolazi teta Melanija. Ona mi je kupila ove cipelice i mogla bi se naljutiti ako ih ne budem imala obuvene kad dođe u posjet.“
„No dobro, imaš li neke druge cipelice?“ – pitala je strpljivo Martina.
„Imam, naravno. One žute koje mi je kupila baka za rođendan. Evo“ – rekla je Zrinka pružajući prijateljici žute cipelice sa plavom mašnom. Ali kad ih je Martina željela primiti u ruke Zrinka brzo povuče cipelice k sebi. Ipak ti ne mogu niti ove cipelice posuditi. Te su mi najdraže. Ako ih slučajno izgubiš bit ću jako žalosna.“
„No dobro, imaš li neke treće?“ – pitala je Martina već pomalo nestrpljivo.
„Imam, kako da ne. Imam one plave koje mi je poklonila sestrična Julija. One će biti savršene za tebe.“ No kad ih je pogledala opet se predomislila. „Ali te sam mislila imati na nedjeljni piknik, ako će ga sad uopće i biti kad je Marica u bolnici. Ali morat ću svakako poći sestri u bolnicu. A onda će mi baš te trebati. Zapravo, mislim da nemam cipelice koje bi ti odgovarale.“
Martina se ljutito digla sa kreveta na kojem je sjedila i krenula prema vratima.
„Kamo ideš? Zar se nećemo malo poigrati prije nego što kreneš baki i djedu?“ – upitala je Zrinka.
„Ne!“ – odgovorila je ljutito Martina. „Moram pronaći neku pravu prijateljicu. Neku koja će mi posuditi jedan par cipelica pa da mogu ići na ples bubamara. Istrčala je iz Zrinkine sobice sva u suzama.“
Zrinka je ostala sjediti na krevetu. Osjećala se tako tužno…
Obula je gumene čizmice i krenula puteljkom koje je vodio u šumicu. Što ću sada? Mama i tata su žalosni zbog mene. Moja je sestra ozlijeđena, a i prijateljica me više ne voli – razmišljala je Zrinka.
„Hej malena, zašto si tako tužna?“ – začula je odjednom neki glas. Kad je podigla glavicu vidjela je sivog goluba.
„Ma ništa, ti mi ne možeš pomoći. Zapravo mi nitko ne može pomoći“ – pomalo ljutito odvrati mu Zrinka.
„A tu se varaš malena“ – reče sivi golub. „Netko ti sigurno može pomoći. Ali drugi ti zapravo mogu pomoći rjeđe nego što ti misliš. Kad te nešto muči najbolje si možeš sam pomoći.“
„A što bi ti znao. Vi golubi niti nemate plave i žute cipelice pa ih niti ne možete nikome posuđivati. A niti ne ližete lizaljke da bi se netko poskliznuo i pao preko njih. A niti igračaka nemate.“
„Pa da, to je istina. I što nam fali? Mislim da baš ništa. Naša djeca imaju toplo gnijezdo u kojem odrastaju i roditelje koji ih puno vole. Sve stvari ovog svijeta ti ne pomažu ako nemaš topli dom i puno ljubavi. A sad idem, čekaju me moja djeca“ – reče golub i odleti.
Zrinka je dugo gledala za golubom i razmišljala.
Pa to je zapravo istina. I bez svih stvari koje godinama sakupljam u svojoj sobi imam sve što jedna mala bubamara može poželjeti. Sestricu s kojom se mogu igrati i roditelje koji me puno vole.
Zrinka se odlučno okrenula i vratila svojoj kući. Uzela je puno vrećica od pletene suhe trave i napunila ih igračkama. Krenula je kroz selo i u svakoj kući djeci ostavila po jedan poklon – igračku. Djeca su je s oduševljenjem gledala i zahvaljivala joj.
Najsretnija su bila dječica koja do tada nisu imala gotovo nikakve igračke. Oči su im se sjajile od sreće.
Nakon toga je uzela svoje crvene cipelice koje je prvobitno željela posuditi Martini. Kad je došla do njene kuće pozvonila je na vrata.
„O, to si ti Zrinka“ – rekla je Martinina majka. „Martina je upravo krenula baki i djedu. Ako malo potrčiš možda je još sustigneš.“
Zrinka je trčala koliko su je noge nosile. Uskoro je sustigla svoju prijateljicu i rekla joj: „Oprosti Martina. Obećavam da više neću biti škrta. Bit ću najbolja prijateljica na svijetu ako mi oprostiš. Evo, poklanjam ti svoje crvene cipelice. Molim te uzmi ih i lijepo se zabavi na plesu.“
„Ma nisam se ja naljutila, draga moja. Samo sam bila žalosna što su ti sve tvoje cipelice važnije od mene“ – reče Martina.
„Ma znam da sam se loše ponijela“ – rekla je Zrinka. „No obećavam da ću se popraviti.“
Prijateljice su se još jednom zagrlile i Martina je nastavila svoj put.
Došavši kući Zrinka je raščistila je svoju sobu. Odjeću koja joj je bila viška također je odnijela djeci koja su imala manje odjeće od nje, a sve rastopljene slatkiše bacila je u smeće. Lišće i grančice koje je godinama nosila iz šume odnijela je golubu kako bi napravio novo gnijezdo za svoje mališane. Bio je jako zahvalan.
Slijedećeg dana otišla je u posjet sestri u bolnicu. Kad ju je vidjela kako leži u bolničkom krevetu počela je plakati. „Zašto plačeš sestrice?“ – pitala je Marica.
„Pa, kako zašto? Moja je krivica što si sada ovdje. Oprosti mi molim te. Sve sam raščistila i soba je sad čista i uredna. Previše stvari te samo opterećuju i izazivaju probleme. Kao što su i tebi izazvale nesreću“ – plačućim tonom govorila je Zrinka svojoj sestrici.
„Ma nema problema, ja ti nemam što oprostiti. Nisam se na tebe niti naljutila. Ali ako se ovo trebalo dogoditi da bi ti shvatila što je bitno, a što ne, onda mi nije niti žao što se dogodilo“ – mirno je odvratila Marica.
Zrinka je čvrsto zagrlila svoju sestru.
„Ali molim te, polakše. Krilo me još malo boli“ – odvrati Marica.
„Jedva čekam da dođeš kući i vidiš našu novu sobicu. Tako mi je ružno bez tebe“ – rekla je Zrinka.
„I meni je ružno bez vas. Jedva čekam da dođem kući.“
Od toga dana njihova sobica više nikada nije bila neuredna, a Zrinka je uvijek rado dijelila svoje stvari sa drugima.
